Petak, 03. avgust 2007.
Nakon dugog dana i pregršt mailova oko poslednjih koraka logistike Imagine Cup-a, Microsoftovog svetskog studentskog takmičenja u tehnologijama čije se finale ove godine održava u Seoulu (Južna Koreja), žurim u zgradu ComTrade-a na Novom Beogradu. Idemo nas troje: Jasmina Pilipović, bivši rukovodilac akademskih programa Microsofta i devojka sa najviše iskustva na svetskim finalnim takmičenjima IC; Josip Bugarčić, prevejani softverski vuk sa iskustvom iz Engleske i iz mnogo domaćih softverskih firmi, sada naš MS kolega i član žirija na lokalnom Imagine Cup takmičenju u kategoriji softverskog dizajna, i ja, novopečeni Microsoft Academic Guy, kako mi tepaju u kancelariji. U ComTrade-u nas čeka Srđan Božović iz MFC, a kasnije će doći i Marko Filipović iz Microsofta. Želimo da pogledamo i ocenimo finalnu verziju prezentacije SMOR tima, ekipe sa Fakulteta organizacionih nauka i Fakulteta primenjenih umetnosti. Stiže naravno i mr Slađan Babarogić sa FON, mentor ekipe.
Momci nas čekaju spremni, koliko to mogu već biti: dugo su radili na svom projektu, interaktivnom simulatoru vožnje, i sada pokušavaju da pronađu najbolji mogući način da prezentuju svoje rešenje. Projekat je u najmanju ruku nesvakidašnji: korisnik ovog simulatora, vozač početnik, uz pomoć instruktora vozi svoj virtuelni automobil ulicama isto toliko virtuelnog Beograda, trudeći se da poštuje veoma realna saobraćajna pravila. Konstrukcija simulatora je prilično komplikovana, i uključuje čak 7 laptop računara (tri se koriste za simultani rendering i služe za projektovanje slike na polukružnom platnu na originalnoj metalnoj konstrukciji koja obuhvata 180 stepeni, a ostala četiri služe za sinhronizaciju, instruktorsku stanicu, slajdove za prezentaciju i brzinske kontrole vozila). Tu je i celokupna mrežna infrastruktura, te deo koji ćemo najteže preneti do dalekog komšiluka trideset i osme paralele: velika metalna polukružna konstrukcija na kojoj je Neven Tubić radio do kasno sinoć u svom borčanskom potkrovlju. Ova konstrukcija će uz razapeto platno poslužiti da ugosti ukrštene zrake tri projektora, i postane virtuelni ekran za kretanje preko beogradskih ulica koje je dizajnirao Sava Čajetinac. Milan Stojić, vođa tima i glavni softverski arhitekta, i Ivan Vujić, tvorac Instruction Station-a, komandnog srca aplikacije, pripremili su se da pričaju o projektu koji je ceo tim koštao hiljade sati rada. Prezentacija je protekla dobro, za nijansu nervoznije nego što bi trebalo, i uz probijen termin. U Seoulu ćemo morati da se ograničimo na 20 minuta, i da postavimo ceo simulator za pola sata. Jasmina, Josip, Srđan i Marko daju svoje primedbe, biće još dosta mesta za poboljšanje... noćas. A sutra u podne letimo za Frankfurt, pa dalje ka Seoulu. Nema mnogo vremena...
Ispraćamo drage goste i dogovaramo se za dalju akciju. Koristim prevoz do kuće, do Zemuna, gde nakon osveženja tražim šrafcigere i okaste ključeve br. 8. Softverski dizajn? Svakako, ali moramo najpre da nađemo način da što brže sklopimo konstrukciju. Nalazim alat u zabačenoj gvožđari u Bežanijskoj ulici, prava gvožđarska radnja koja me bez problema vozi u prošle, davne dane... Poneseš paragon račun pisan rukom na kasu, pa ga poništenog vratiš prodavcu. Da li je to dobar znak? Valjda.
Vraćam se u ComTrade, noseći kutiju Krašovih Ledenih kocki klincima. Rastopljene su, a i momci nisu sigurni šta je to. Valjda je isuviše vremena prošlo. Svejedno, nisu preživele.
Dolaze koleginice i devojke sa FON, prisustvuju probama. Pravimo spiskove opreme, umalo da sve stane na jedan list hartije... Poslednja telefonska provera sa Vladanom Simovim, 17-godišnjakom iz Matematičke gimnazije iz Beograda, koji je već ušao u 6 najboljih u kategoriji Project Hoshimi, od 850 i više ekipa. Vladan sutra putuje sa nama, i pokušaće da ostvari najbolji mogući plasman u svojoj kategoriji. Nakon dvostruke i trostruke provere, pakujemo hardver, volan, pedale, menjač, konstrukciju... Već je skoro dva ujutro. Vreme je da se razilazimo. Zakazujem sastanak u devet ujutro na aerodromu, jer znam da će svi kasniti. Iskusno? Samo predosećaj.
Subota, 04. avgust 2007.
Na aerodromu sam u pola devet, prilično optimističko vreme. Svi se pojavljuju već u deset, vrlo su raspoloženi i konačno potpuno spakovani. Ne mogu da verujem da ćemo se uklopiti u dopuštenih 140 kilograma prtljaga! Službenici JAT-a su veoma ljubazni, pomažu koliko god mogu. Nakon check-in-a saznajemo da će let kasniti dva sata. Na svu sreću, pauza do sledećeg direktnog leta za Seoul je i svih četiri, tako da stižemo na vreme. Sava prvi put leti avionom, i prilično je uzbuđen. Ostali su nasmejani i srećni što se konačno polazi. Upoznajem Vladana sa SMOR timom, ovo će mu biti zanimljivo putovanje: ne samo što ima šansu da se takmiči, nego će se družiti sa starijim kolegama sa fakulteta. Plašim se da od njih neće saznati samo pojedinosti o razvoju velikog softverskog projekta, već i koješta drugo: SMOR-ovci znaju da budu nemogući... Ali uvek jako dragi. Napajam se energijom od klinaca, i to ću činiti često i mnogo tokom ovih 7-8 dana. Skaču po tri metra u vis, teško ih je pratiti! Na svu sreću, ulogu sidra igra i Slađan, tako da smo masivniji zajedno.
Delim deci jastučiće za putovanje sa oznakom Windows Viste; u avionu neki od njih ne uspevaju da ih naduvaju, i padaju šale na račun prvog Service Pack-a... Sve vreme pokušavam da se postavim kao zvaničan Microsoft zaposlenik, ali mi ne ide. Brk mi se smeši. Kupili su me, prvi put za ovih nedelju dana, a to će činiti konstantno. Ne mogu im ništa, taman su toliko mlađi i spremni na dobar provod; koga briga za takmičenje?... Znam da su suviše uložili u ovo, i znam da to nije istina, ali pristajem na igru. I nije mi teško da se smejem, na sav glas i od srca.
Slećemo u Frankfurt, brza tura ka McDonalds-u, a zatim boarding u ogroman Airbus ka Seoulu. Dolaze studenti sa svih strana, klinci se upoznaju sa kolegama iz Hrvatske, Slovenije, Poljske... Sava i ja dobijamo jack-pot: premeštaju nas u Lufthansa-inu business klasu, verovatno je ekonomska rasprodata. Ostali ne mogu da veruju, smeh i čuđenje. Ipak, imamo sreće da do Seoula letimo na način kako valja leteti: južnoafrička vina i on-demand koncert Dire Straits na DVD-ju. Nisam ih slušao godinama, ali godi čuti Brothers in Arms i Calling Elvis ponovo... Pa makar na 10.000 metara, leteći brzinom od 950km/h u susret noći i devetočasovnoj vremenskoj razlici. Sava i ja se smejemo kao deca, i fotografišemo svaki ekstravagantni momenat Visoke Klase Letenja. Najbolje se putuje kada putuješ sam... Ili prvom klasom.
Nedelja, 05. avgust 2007.
Slećemo na Incheon, Seoulski aerodrom koji je nekih stotinak kilometara udaljen od grada. Jurimo prtljag, pogotovo torbu sa oko 50 kg gvozdene konstrukcije. Na svu sreću, sve je tu. Umiremo od smeha dok sa okruglo 138 kg tereta vrednog oko 10 hiljada evra prolazimo znak Nothing to declare. Niko nas ne zaustavlja. Upoznajemo se sa korejskom devojkom koja oko vrata nosi iskaznicu sa imenom i oznakom Supporter – Team Serbia. Ona će nam biti verni navijač i oslonac sledećih dana. Umorni smo – retko je ko spavao, što zbog tvrdih sedišta, što zbog uzbuđenja. Teško se diše: vazduh je prezasićen vlagom, na koju se nemoguće navići. Vreme je kišovito, takva je sezona, i kiša će pljuštati tokom cele korejske ekspedicije. Ukrcavamo se na bus koji nas prevozi do grandioznog Sheraton Grande Walkerhill hotela. Usput gledamo na reku Han, i brojimo mostove. Ima ih bezbroj. Brojim u sebi mostove u Beogradu, i shvatam da je, ako je po mostovima sudeći, bolje biti u Aziji nego u Evropi... Fantastičan grad. Šesnaest miliona stanovnika, kažu. Mnogo. Ovih dana će ih biti za 700-800 softverskih frikova više.
Nakon urnebesno sporog prijavljivanja u hotelu, Slađan i ja konačno odlazimo do sobe. Šok – nema dovoljno polica u luksuznom hotelu od 350 USD za dan! Uspevamo se raspakovati. Zakazujemo probe u sobama kod SMOR-ovaca, Vladan prisustvuje i prvi put vidi momke u akciji. Prezentacija i dalje nije idealna, Slađan i ja se trudimo da pomognemo. Momci slušaju, ispravljaju, poboljšavaju... Ipak, ovo je njihov show. Gledamo da ih ne opteretimo previše.
Zvanično otvaranje Imagine Cup-a je u Vista sali. Joe Wilson, globalni predsednik svih Microsoft akademskih inicijativa drži uvodnu reč. Joe je mag velikih prostora i velike gužve – izgleda kao filmska zvezda, dok otvara event i priča o kvalifikacijama koje su sve prisutne dovele na Daleki Istok. Nakon žreba, srpski softverski tim je poslednji po redu u našoj grupi. To je odlična vest, treba nam mnogo vremena za postavku rešenja, ali i za čišćenje prezentacionog prostora, a na ovaj način posle nas ne nastupa niko. Sala je prepuna, svi smo oduševljeni. Ne sviđa nam se korejsko pivo, barem ono koje se toči u hotelu. Posle prijema, razilazimo se po sobama, vreme je za odmor. Sutra – prva prezentacija! Momci su opušteni, sve je u redu. Ja sam duplo nervozniji od svih!
Ponedeljak, 06. avgust 2007.
Posle doručka i kratkog brifinga oko pravila takmičenja, održavamo još nekoliko proba. Imamo svega pola sata za kompletan razmeštaj rešenja, što nije malo, ali možda ni dovoljno. Osmišljavamo strategiju kako to valja učiniti. Oko dva sata popodne pratim Vladana na njegovo mesto za Hoshimi Project finale. Propozicije ove kategorije propisuju da takmičenje traje 24 sata, uz mogućnost da se takmičari šetaju, osvežavaju i odspavaju ako žele. Ovo je kategorija u kojoj se razvijanjem veštačke inteligencije programer bori protiv imaginarne bolesti, zajedno sa virtuelnim timom koji predvodi profesor Hoshimi. Vladan je spreman, ulazi u svoj boks. Takmiči se ukupno šest ekipa, koje su sve dvočlane, osim srpske – Vladan je solo igrač. Uz to je i najmlađi od svih, ne samo u Hoshimiju, nego na celom takmičenju u Koreji! Ostavljam ga nakon početka, i imam utisak da je, iako najmlađi, istovremeno i najozbiljniji. Obići ću ga kasnije.
Žurim u Milanovu i Savinu sobu, Slađan preslišava ekipu. Spremni smo za prvu prezentaciju. Nosimo 50 kg gvožđa do našeg booth-a, koji nam je polazna stanica za osvajanje prezentacione sale. Prvi put uživo srećem Vincenta Belleta i Guillaumea Belmasa. Momci iz Francuske su kapetani ovogodišnjeg Software design takmičenja, i sa njima sam dugo bio u kontaktu mailom, tražeći specifične uslove za srpski tim. Zahvaljujući njihovoj pomoći oko dimenzija soba za prezentaciju, Neven je izradio potpuno novu, manju konstrukciju, koja će stati u tu sobu. Bar se nadamo. Nakon znaka za početak postavke, trčimo kao tim Formule 1. Pravimo dosta grešaka: umesto da oslobodimo prostor, uneli smo svu moguću opremu u sobu, i sada se guramo, a vreme prolazi! Ipak, koristimo poslednje momente, i konstrukcija je spremna za vožnju.
Gledam momke: Vujke je potpuno smiren, sa bubicama u ušima: sluša poslednji put A New Level, omiljenu mu pesmu Pantere sa telefona („A new level of confidence and power...“) i klima glavom u ritmu; Milan je nervozan, ali se trudi da to sakrije; Neven je siguran da je svoj deo naučio bez greške, a Sava, koji ne učestvuje u prezentaciji (menja slajdove i pušta filmove, i posebno sjajne animacije koje je modelirao u 3D Studiju) je prilično napet. Prezentacija počinje, Vincent je prisutan jer je užasno radoznao zbog čega sam ga toliko cimao poslednjih meseci... Gledam ozarena lica svih sudija, i znam da su momci uspeli: simulator ima onaj WOW efekat koji je delovao i u Srbiji! Engleski im je dobar, odgovaraju na pitanja sjajno, Vujke počinje da se zeza, i sve izgleda fenomenalno! Fotografišem lica sudija, ne mogu da veruju šta su momci napravili. Često ne mogu ni ja, iako sam simulaciju video već bezbroj puta. Dobro je, dobro ide, ove smo kupili, idemo dalje!
Posle večere odlazim na sastanak – brifing Academic Developer Evangelist-a (ADE) celog sveta. Svi se predstavljamo, užasno sam uzbuđen: Emanuele Ognissanti, direktor Imagine Cup-a me najavljuje kao vođu ekipe sa najkomplikovanijim setup-om na takmičenju. Dovikujem: „Fifty kilos of iron!“, i svi se smeju. Tek će kasnije shvatiti da sam bio u pravu! Upoznajem se sa kolegama: Zlatkom iz Slovenije, Velimirom iz Hrvatske i Miradom iz Bosne, Microsoft Academic zaposlenicima u svojim državama. Sjajni momci, do kraja ćemo činiti jugoslovensku federaciju na Dalekom istoku. Lepo je čuti domaći jezik, ma kako se zvao.
Utorak, 07. avgust 2007.
Ujutro imamo još jednu prezentaciju, ovoga puta skoro pa rutinski oduševljavamo nove sudije. Uz malo dodatne organizacije i hladnije glave, uspevamo da postavimo simulator za 23 minuta, a i to vreme će se kasnije smanjivati. Pre prezentacije obilazim Vladana, koji je zaspao za tastaturom! Dvoumim se da li da ga budim, možda je ovo planirao – kratak odmor pred završnicu? Do kraja je ostalo nešto manje od četiri sata. Ostavljam ga da spava, i vraćam se nakon 20-ak minuta, zatičem ga budnog. Smeje se, nije hteo da zaspi, prevarilo ga. No, odmorio je samo pola sata, biće još dovoljno vremena za dovršetak sesije. Kaže da mu prija da popriča sa nekim, jer je i dalje jedini samac među šest ekipa. Kratko pričamo, pa žurim na prezentaciju SMOR-a.
Posle uspešne prezentacije dolazimo u naš boks. Čekamo proglašenje najboljih 12 ekipa u dosadašnjem toku takmičenja. Svi su prilično nervozni, osim Vujketa koji bez problema odlazi da odspava. Prethodno nailaze momci sa Jamajke, Srbi ih spopadaju čim ih vide onako vesele i zbunjene, i rađa se lepo prijateljstvo. Jamajčani su OK. Vazda bili.
Odlazimo u Vista salu, već je prilično puna. Tamo nas čeka Marija Vidić, novinarka nedeljnika Vreme, koja je upravo doputovala iz Beograda da nas prati u našoj misiji. Dajem joj majicu SMOR ekipe, svi smo uniformisani. Sava snima ceremoniju, proglašenja se vrše po grupama, iz svake grupe dalje odlaze dva tima. Na bini su Emanuele Ognissanti, šef parade, i Rogerio Panigassi, Portugalac koji od sledeće godine preuzima vođenje Imagine Cup takmičenja. Prilično su vešti u podizanju napetosti i neizvesnosti, momci bi van kože... Konačno, iz naše grupe je prozvana Češka, i sledeće proglašenje će biti ili Srbija, ili propast. Emanuele pravi uobičajeno dug uvod, kaže da je sledeća zemlja prelepa, i da će imati problema da izgovori njeno ime, ali da je već bio par puta tamo i da će doći opet. Gledamo se, ne možemo da verujemo... Nekako ne liči na Srbiju. Ipak, Rogerio proziva srpski tim, i dečaci skaču na binu, uz opšte oduševljenje! Zaboravio sam da je Jasmina već par puta ugostila Emanuela u Beogradu. I čovek je u pravu: Srbija jeste lepa zemlja, a sada je lepo i biti Srbin u Koreji!
Za popodnevnu prezentaciju pred osam novih sudija dobijamo posebnu prostoriju samo za nas: nema šanse da stanemo sa osam ljudi i svim gvožđem u male prezentacione sobe koje smo do sada koristili. Postavka 18 minuta, sada smo već uigrani. Primećujem da je jedan od sudija Holanđanin, i pričam sa Guillaumeom da postoji potencijalni sukob interesa, jer je Srbija u grupi sa Holandijom. Guillaume pita da li želim da podignem primedbu na zvanični nivo, dvoumim se... Gledam visokog Holanđanina, i odlučujem da ga ostavim u žiriju. Nisam pogrešio: posle 30-minutne prezentacije, čovek ustaje, aplaudira i viče „Bravo“!! Sećam se naše namrgođene sudijske šestorke u ComTrade-u, čini mi se da su naše sudije bile znatno strože. No, ko bi se zbog toga bunio sada! Hvala, Holandija!
Na žalost, saopštenje o prvoj šestorci će biti izdato tek sutra, na večeri sa gradonačelnikom Seula. Raspoloženi smo, znamo da je prezentacija prošla sjajno, znamo da imamo šanse za dalje, al’ treba dočekati sutra! Momci još jednom mantraju borbeni poklič SMOR-a ove godine: „Sa gvojze na vr’!“, i raspremamo konstrukciju.
Na večeri saznajemo da je Vladan ušao u prvu četvorku Project Hoshimi-ja, ali da je izgubio u polufinalu. Slikali su ga onako usnulog, i pokazali sliku na velikom platnu, cela Vista umire od smeha. Vladan će uskoro postati najomiljeniji takmičar na IC, jer je toliko mlad, i toliko je već uradio. Za sada ne znamo da li je treći ili četvrti, saznaćemo tek u petak, na konačnoj dodeli nagrada. Nakon večere javljam dobre vesti u Beograd, kolegama u Microsoftu. Dobijam sjajan feedback, raduju se, pozdravljaju. Prenosim pozdrave momcima, SMOR-ovci su prošle godine bili sa Jasminom u Sloveniji na regionalnom finalu, dobro se znaju. Polazimo na odmor, posle tri prezentacije u dva dana, pred ukupno 16 sudija: sutra je slobodan dan, idemo u Seoul – konačno turistički! Samo kad bi zaustavili kišu...
Sreda, 08. avgust 2007.
I danas lije. Dobijamo kišobrane i prospekte mesta koje ćemo obići: krećemo najpre do Seulskog istorijskog muzeja. Nismo suviše koncentrisani da gledamo eksponate, mislimo na finiš današnjeg dana i proglašenje prvih šest; tako će biti sve vreme danas. Vincent, koji kao sudija već zna rezultate, polazi sa nama u autobus. Neven ga pokušava isprovocirati da sazna nešto više, dobija naravno neodređen odgovor, ali ga tumači kao nepovoljan. Ja imam dosta dobar predosećaj, Slađan isto tako. Ne vredi se nervirati, moramo čekati veče.
Sledeća lokacija je carska palata Joseon dinastije, Gyeongbokgung – najčuveniji spomenik tradicionalne korejske arhitekture. Palata oduzima dah svojom gracioznošću i lepotom. Slikamo se sa stražom, razgledamo... Pada mi na um da detaljno fotkamo ceo kompleks, i da Sava noćas izmodelira najpoznatije oblike, pa da momci provozaju svoj virtuelni automobil pored ove zgrade na platnu. Ideja nailazi na oduševljenje, iako će to biti posao za čitavu noć. Sava već pravi planove, hteo bi da prekine ekskurziju i da krene u hotel da radi. Nekako ga sprečavamo.
Posle palate odlazimo na ručak – u košarkašku olimpijsku halu. Biće poslužen tradicionalni korejski bibimbob, jelo od 7-8 vrsta trava i povrća, tradicionalno veoma ljuto. Momci ne žele ni da probaju, samo se Marija, Milan i ja poduhvatamo avanture. Naša nepca ipak nisu navikla na ovako teške zadatke, odustajemo prilično brzo. No, probali smo. Moraćemo juriti McDonalds po Seoulu, da bismo dobacili do večere.
Autobusi nas dovoze do luke, gde nas prihvata jedan od turističkih brodova. Krećemo na krstarenje rekom Han. Prolazimo kilometre obale, nismo preterano oduševljeni arhitekturom – treba ipak biti praktičan, i smestiti 16 miliona ljudi na jedno mesto... Šalim se sa klincima – ovo je kao veliki Novi Beograd, čekamo samo Bežanijsku kosu! Ipak, obala je besprekorno uređena, sve je čisto, mostovi su nebrojeni... Bilo bi lepo da je NBGD upola ovako uređen. Trebalo bi, sem Kineza, dovesti bar duplo Korejaca u Blok 70! Ponovo šale...
Konačno dobijamo sat i po da se šunjamo centrom, i polazimo u kupovinu. Za razliku od Sheratona, gde je sve pakleno skupo, centar nije toliko papren. Nalazimo Mac, nakon užine kupujemo sitnice za prijatelje. Vlaga je i dalje neverovatna, ali izgleda da smo se ipak malo prilagodili.
Odlazimo u restoran koji će ugostiti sve takmičare, sa domaćinom – gradonačelnikom Seula. Niko nije gladan posle Mac-a, a i zbog uzbuđenja koje raste. Počinje program, večera je opet polutradicionalna, smejemo se slikajući hleb zelene boje... Momci su se opustili, mada znam da strepe za finiš večeri.
Na kraju: proglašenje. Gradonačelnik će pročitati imena 6 nacija koje će nastaviti takmičenje u velikom finalu, pred prepunom Vista salom. Srbija je prozvana mislim opet pretposlednja, skačemo svi do nebesa. Ipak, čini mi se da smo više strepeli za prvih 12, da li smo već ušli u rutinu? Sa nama se takmiče Austrija, Irska, Tajland, Koreja i Jamajka, za naslov prvaka sveta u kategoriji softverskog dizajna. Nismo upoznati sa većinom projekata, znamo samo da je Austrija odlična – napravili su hardversko-softversko rešenje koje veoma liči na Microsoft Surface, ali po mnogo nižoj ceni. Od mnogih saznajem da smo i mi favoriti za prva tri mesta, drago mi je da to čujem ali neću ništa da govorim momcima. Treba ostati trezven. Prilaze mi mnoge sudije iz prethodnih rundi, čestitaju, daju savete... Vraćamo se u hotel, sa nama su naravno i Jamajčani, naš autobus gosti dve zemlje – finalista! Veselo je u busu.
Nalazimo se kod Vujketa u sobi, Slađan donosi viski koji je poneo iz Beograda, za ovu priliku... Nazdravljamo, zaslužili su, a bogme i mi ostali! Nećemo da preterujemo, pravimo plan za sutrašnju prezentaciju. Ovoga puta, prezentacija neće biti u malim sobama, nego u ogromnoj Visti, uz najmanje 500 gledalaca, medije, mikrofone i osvetljenja... Potpuno drugačija atmosfera. Odustajemo od modeliranja palate, neko reče da je to sveto mesto ovde u Koreji, ne bismo da budemo pogrešno shvaćeni. Držaćemo se starog scenarija.
Svestan sam da ćemo sutra ponovo dobiti potpuno nove sudije, njih četvoro, i da će oni biti pretežno iz sveta obrazovanja, koje je tema ovogodišnjeg Imagine Cup-a. SMOR će imati veoma težak zadatak da ubedi sudije da simulator ima edukativnu vrednost, jer su ostali projekti vezani isključivo za klasično obrazovanje, kao i za obrazovanje ljudi sa posebnim potrebama. Kada bi sudije bile više tehnološki orijentisane, ne bismo imali problema, ovako... Svejedno, i SMORovcima je jasno da je ostvaren ogroman uspeh, nikada se ranije takmičari iz Srbije nisu ovoliko visoko plasirali. Kako god prošli u finalu, momci zaslužuju poštovanje.
Četvrtak, 09. avgust 2007
Ujutro odlazimo do Viste, sklapamo konstrukciju na malenoj bini koja je posebno podignuta sa leve strane glavne bine, samo za srpski projekat. Sa desne strane je slično mesto za Austrijance, ostalima je glavni stejdž dovoljan. Ne žurimo sa sklapanjem, trudimo se da simulator izgleda što urednije, imamo vremena. Šteta je što će konstrukcija biti okrenuta ka sudijama, a ne prema gledalištu, ali su nam sudije, naravno, najbitnije. Momci rade generalnu probu, koja prolazi katastrofalno. Nervozni su, ništa im ne polazi od ruke, probijaju termin, sve je prilično loše. Zabrinut sam više od njih, jednostavno kažu da je dobro što se sada to sve izdešavalo, da se ne bi desilo u finalu. Ipak, pomalo strepim. Odštampao sam komentare sa B92 sajta, SMOR je vest dana u Srbiji! Pokušavam da podignem moral nakon neuspele probe, mislim da sam uspeo - videćemo!
Po redosledu momci nastupaju drugi, posle Iraca. Zauzimamo mesto u prvom redu, iza nas su Jamajčani, nervozno se šalimo. Dolaze sudije, i jasno mi je da će ovo biti teška bitka, jer su zaista uglavnom iz obrazovnog miljea. Šou počinje.
Irci su odlični, imaju dobru prezentaciju, odličan projekat i prilično su samouvereni. Njihova aplikacija služi za lakše učenje jezika znakova gluvonemih. Rešenje je i prilično jeftino, što je njihov adut. A sada mi...
SMOR izlazi i – sve ide kao po loju. Malo su nervozniji nego inače, ali prezentacija prolazi sjajno, i dobijaju veliki aplauz. Sigurno bi bio i veći da su svi mogli da vide simulator, ali smo prošli OK. Primećujem da je po prvi put izostao WOW efekat kod sudija, nadam se da nisam dobro video...
Posle nas je na redu Koreja, a nakon pauze Tajland, Austrija pa Jamajka. Svi imaju neverovatno dobre projekte, jasno vidim da nećemo lako proći kroz ovu konkurenciju. Domaćini su napravili neku vrstu rukavice za lakšu komunikaciju slepih i gluvih osoba sa svetom, Tajland je uradio projekat LiveBook, koji omogućuje nepismenima da čitaju knjige (kombinacija OCR i automatski generisanog čitanja teksta). Austrijanci su bili jako atraktivni, ali su imali prilično slabu prezentaciju, i aplikacija im je dva puta zakazala. Radujemo se u sebi – jesu dobri momci, ali ovo je takmičenje, i događaji se razvijaju u dobrom pravcu za nas! Jamajka pravi šou na bini: uz prilično bledunjav projekat, od kojih smo na srpskom finalu imali bar 3-4 bolja, imaju toliko moćnu i sugestivnu prezentaciju da se počinjem pitati da li će im zaista poći za rukom da urade nešto više?... Tamnoputi član tima Jamajke počinje prezentaciju rečima: „Zamislite da želite da studirate u, na primer, Srbiji...“ Valjamo se od smeha, naši su prijatelji na nivou zadatka: igraju se na svetskom finalu – to je to! Marija i ja se kladimo oko konačnog plasmana: ona misli da će prvi biti Tajland, druga Irska, i treća Srbija. Ja mislim isto, s tim da bih zamenio redosled drugoplasiranog i trećeplasiranog. Pecka me da sam subjektivan, naravno da jesam: dok sam subjekat, biću subjektivan; kad postanem objekat, biću objektivan!
Za promenu, rezultate ćemo saznati sutra kasno popodne, na ceremoniji svečanog zatvaranja. Ujutro imamo zakazan trosatni showcase, tokom kojeg će svih 55 timova pokušati da zainteresovanim novinarima prezentuju svoja rešenja. Dodatni motiv je Innovation Accelerator, zajednički program Microsofta i British Telekoma: biraju se tri rešenja koja imaju najveći izgled da postanu komercijalni projekti, i njihovi autori odlaze u London, na dvonedeljno usavršavanje u tom pravcu. Ukupno će se u Londonu naći šest timova: tri prvoplasirana plus tri koja se biraju sutra. Nadamo se da ćemo se nekako dokopati tog Trafalgar skvera... Na ovaj ili onaj način.
Petak, 10. avgust 2007.
Lagano podižemo konstrukciju simulatora, evo peti put u ovih pet dana. Opet smo dobili poseban prostor, i ljudi masovno dolaze da probaju vožnju. Innovation Accelerator showcase je u punom jeku. U našu sobicu ulazi glavom Joe Wilson, momci ga postavljaju u vruću stolicu, i Joe pokušava da vozi. Dobro mu ide, Joe je faca. Još ranije se upoznao sa našim timom, a i ja sam ga vukao za rukav da snimi momke za Channel 8, Microsoftov studentski portal. Nadam se da Joe navija za nas. Joe je OK.
Posle showcase-a, tokom kojeg je SMOR mogao zaraditi lepe parice naplaćujući vožnje svim zainteresovanima, momci bi da idu u grad, da kupe nešto hardvera i gedžeta, za koje su čuli da su dosta jeftiniji ovde. Odlazim do Rogeria da ga pitam imaju li momci prostora da malo kasne na proglašenje, jer, za razliku od većine timova, zbog stalnih prezentacija nisu stigli u shopping. Rogerio se smeje i odobrava. Ja ću ipak ostati u hotelu, proglašenje će uskoro. Sa SMOR-om odlaze i Vladan i Slađan; Marija i ja ostajemo u hotelu. Treba da sačekam našeg ambasadora u Koreji, koji je pozvan na svečano proglašenje. Čekam 45 minuta, ali se ambasador ne pojavljuje. Baš me zanima šta taj čovek inače radi, kad nema vremena da stigne i pozdravi retke i vrlo uspešne zemljake u ovom kutku sveta? Nije bitno, ceremonija počinje nešto ranije, a momaka još nema. Zovem Nevena i molim ih da požure. Međutim, počinje proglašenje pobednika u kategoriji Project Hoshimi, i saznajemo da je Vladan treći! A Vladan u Seulu, kupuje hardver. Prolazim kroz prepunu Vista halu, dok svi čekaju Vladana, i dovikujem Joeu koji vodi šou da je mali u gradu, u šopingu. Čitava Vista umire od smeha, meni nije baš svejedno, nisam trebao pustiti i Vladana... Vidim da me Emanuele gleda ispod oka. Joe sve okreće na šalu, i sve biva ok. Vraćam se u dno sale, dočekuje me šef Andrej i smeje se: ovo je prvi put da se desilo da pobednik ne dođe na binu i primi trofej! Eto Srba...
Momci dotrčavaju, mrtvi zadihani; saopštavaju Vladanu koji ulazi nešto kasnije da je treći na svetu. Vladan skače od sreće, sjajan je to uspeh! Tražimo mesta da ispratimo proglašenje pobednika u najatraktivnijoj kategoriji. Kreću od nazad, od trećeg mesta – Jamajka! Aplaudiramo, ali nam je jasno da nešto nije sasvim OK, zaista ih nismo računali u prva tri. Druga – Koreja! Uf, sad je već kritično, njih smo svi stavljali na peto ili šesto: projekat ima uticaja na jako mali procenat populacije, imali su problema na finalnoj prezentaciji... Čudno. I konačno, prvi je Tajland, potpuno zasluženo! Tajlanđani su imali i dobru ideju, i odličnu realizaciju, i fenomenalnu prezentaciju.
Aplaudiramo, malo smo pognuli glave, ipak su nam svi govorili da nam je mesto u prva tri. Definitivno, izbor sudija i obrazovni aspekt su nas odvojili od pobedničkog postolja. Nakon proglašenja tri najbolja u kategoriji Innovation Accelerator (Meksiko, Poljska i Irska), još smo više razočarani. Prilaze nam poznanici i sudije iz prethodnih rundi, kažu da im je žao, tapšu nas po ramenima. Nije bitno, ipak smo među prvih šest u svetu. Srbija – softverska velesila! Ej!
Imaćemo lep posao promocije ogromnog uspeha Vladana, Nevena, Ivana, Milana i Save po Srbiji, tražeći nove zainteresovane briljantne mlade ljude koji bi učestvovali na Imagine Cup-u 2008 u Parizu. Znam da ih je mnogo, i jedva čekam!!
Nakon večere odlazimo na oproštajnu žurku u Woo bar, pored hotela, pa na spavanje. Kiša i dalje pada, jednako i noću i danju.
Seoul je isto OK. Al’brojim sate kada ćemo da ponovo zasednemo u onaj Airbus, i krenemo ka Beogradu. Makar u ekonomskoj klasi!
